anton pavlovic cehov - sabrana dela (knjiga 2).pdf

8/17/2019 Anton Pavlovic Cehov - Sabrana dela (Knjiga 2).pdf

1/240


2/240

elbookers.com elbookers.com elbookers.com

ОДАБРАНА ДЕЛА СВЕТСКИХ КЛАСИКА

А.П. ЧЕХОВ

СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 2САБРАНА ДЕЛА – књига 2


3/240

2

САДРЖАЈЖива хронологија (Превео: Милосав Бабовић)Незаконито дете (Превео: Мипосав Бабовић)Код супруге предводника племства (Превела: Марија Стојиљковић)Драма у лову (Превела: С. Парезановић)

Разговор човека са псом (Превела: Марија Стојиљковић)У купатилу (Превео: Милосав Бабовић)Правила за писце почетнике (Превела: Марија Стојиљковић)Ништарија (Превела: Марија Стојиљковић)Оба најбољи (Превела: Марија Стојиљковић)Натезање (Превео: Милосав Бабовић)Шетња по Сокољницима (Превела: Марија Стојиљковић)Последња Мохиканка (Превео: Милосав Бабовић)У хотелу (Превео: Милосав Бабовић)

Дипломата (Превела: Марија Стојиљковић)Кулачко гнездо (Превела: Марија Стојиљковић)Укинули (Превео: Милосав Бабовић)Чизме (Превела: Марија Стојиљковић)Моја „Она" (Превела: Марија Стојиљковић)Живци (Превео: Милооав Бабовић)Људи на летовању (Превела: Марија Стојиљковић)Уз степенице (Превела: Марија Стојиљковић)Стража под стражом (Превео: Милосав Бабовић)

Моје жене (Превела: Марија Стојиљковић)Интелигентна цепаница (Превео: Милосав Бабовић)Из успомена идеалисте (Превела: Марија Стојиљковић)Симуланти (Превео: Милосав Бабовић)Манић (Превео: Милосав Бабовић)У апотеци (Превела: Марија Стојиљковић)Коњско презиме (Превео: Миодраг М. ПешићНије суђено (Превела: Марија Стојиљковић)Залутали (Превео: Милосав Бабовић)

Јегер (Превела: Марија Стојиљковић)Злочинац са предумишљајем (Превео: Миодраг М. Пешић)Отац и младожења (Превео: Милосав Бабовић)Гост (Превела: Марија Стојиљковић)Мислилац (Превео: Милосав Бабовић)Коњ и кошута (Превела: Марија Стојиљковић)

Дављеник (Превела: Марија Стојиљковић)

ЖИВА ХРОНОЛОГИЈА (1)

Салон саветника Шарамикина утонуо је у пријатан полумрак . Вели-ка бронзана лампа са зеленим абажуром баца на зидове, намештај и


4/240

3

лица одсјај зелен као „украјинска ноћ". У скоро угаслом камину планепонекад цепаница која тиња, и за тренутак облије лица руменим одсја- јем ватре. Али то не ремети општу хармонију светлости. Општи тон је,што кажу сликари, доследно очуван.

Пред камином седи у фотељи, у пози човека који је малочас ручао,

главом Шарамикин, старији господин седих чиновничких бакенбарда иблагих плавих очију. Лице му облила нежност, а усне се развукле у се-тан осмех. Крај његових ногу, опруживши према камину ноге и лено сепротежући, седи на клупици вицегубернатор Лопњев, наочита људинаод четрдесетак година. Око клавира трчкарају Шарамикинова деца:Нина, Коља, Нађа и Вања. Кроз мало одшкринута врата која воде у со-бу г-ђе Шарамикин, бојажљиво пробија светлост. Тамо иза врата, засвојим писаћим столом, седи Шарамикинова жена Ана Павловна,председница месног женског комитета, живахна и веома привлачна

дамица од тридесетак година, не рачунајући оно што је ишла боса.Њене црне, живе очице прелећу кроз цвикере по страницама некогфранцуског романа. Испод романа лежи раскупусан извештај комитетаза прошлу годину.

— Пре је наш град у том погледу био срећнији — вели Шарамикин жмирећи својим благим очима у жар што тиња. — Ниједна зима не бипрошла да не гостује нека звезда. Долазили су и чувени глумци ипевачи, а сад... враг би га знао шта је ово! Осим мађионичара иверглаша, нико не долази. Никаквог естетскот уживања... Живимо као

у шуми. Да... А сећате ли се, ваше превасходство, оног италијанокогтрагичара... Како се оно зваше?... Онај црномањасти, високи... Не могуда се сетим... Ах, да! Луиђи Ернесто де Руђеро... Изванредан тале-нат!... Снага! Дешавало се, изговори само једну реч, а позоришна дво-рана грми од аплауза. Моја Ањуточка је много учинила за његов та-ленат. Она му је помогла да добије позоришну дворану и распродаламу улазнице за десет представа... Он је њу зато учио декламовању имимици. Душа од човека! А био је овде, ако се не варам... пре једнодванаест година... Не, погрешо сам... Касније, пре десетак година...

Ањуточка, колико је година нашој Нини?— Десет година! — довикује из своје собе Ана Павловна. — А за-

што?— Ништа, мамице, ја тек онако... А долазили су понекад и добри

певачи. Сећате ли се оног tenore di grazia. Прилипчина! Што је то биладуша од човека! Каква спољашњост! Плав... Лице маркаитно, манирипариски... А какав је глас имао, ваше превасходство! Невоља је биласамо у томе што је неке ноте певао из трбуха а „re" falsetom, иначе све је било добро. Говориo је да је учио код Тамберлика... Ја и Ањуточка

смо му ангажовали дворану у друштвеном клубу, а он нам је, у знак за-хвалности за то, певао читаве дане и ноћи... Ањуточку је учио дапева... Дошао је, колико се сећам, о великом посту, пре једно дванаест


5/240

4

година. Не, више... Издаје ме памћење, да бог сачува! Ањуточка, ко-лико је година нашој Нађи?

— Дванаест!— Дванаест... Ако додамо десет месеци... па да, тако излази... три-

наест!... У нас је у вароши било раније некако више живота... Узмимо,

на пример, добротворне вечери. Какве су дивне вечери раније прире-ђивали у нас! Дивота једна! И песма, и игра и читање текстова!...

После рата, сећам се, кад су овде били турски заробљеници, Ањуточка је приредила вече у корист рањеника. Окупили смо хиљадуи сто рубаља... Турски официри, сећам се, лудовали су за Ањуточкиним гласом; стално су јој руку љубили. Хе, хе... Како су Азија-ти ипак захвалан народ. Вече је тако успело да сам га, верујете ли, удневник записао! То је било, колико се сећам... седамдесет шесте Ни- је!... Седамдесет седме... Не! Чекајте, када су код нас били Турци?

Ањуточка, колико је година нашем Кољечки?— Ја имам седам година, тата! — рече Коља, црномањаст дечак га-

рава лица и косе црне као зифт.— Да, остарили смо и нема више некадашње енергије!... — сложи

се Лопњев уздишући. — Ето, то је разлог... Старост, драги мој! Новихиницијатора нема, а стари остарели... Нема више оног жара. Кад сам ја био мало млађи, нисам волео да се друштво досађује... Био самдесна рука вашој Ани Павловној... Ако је требало организовати вече удобротворне сврхе, или лутрију, или дочекати и помоћи неког славног

уметника који је гостовао, све сам остављао и само то радио. Сећамсе, једне зиме толико сам се намучио и натрчао да сам се чак и разбо -лео... Ту зиму нећу никад заборавити!... Сећате ли се какву смо пред-ставу приредили ја и ваша Ана Павловна у корист погорелаца.

— А које године то бете?— Па није тако давно... седамдесет девете... Не, чини ми се, осам-

десете. Чекајте, колико је година вашем Вањи?— Пет! — довикује из себе Ана Павловна.— Е то је, дакле, било пре шест година... Да, драги мој, радило се!

Данас више нема тога! Нема оног жара.Лопњев и Шарамикин утонуше у мисли. Цепаница што је тињала у

камину плану последњи пут и покри је пепео.

НЕЗАКОНИТО ДЕТЕ (2)

За време своје вечерње шетње чиновник Мигујев се заустави крајтелефонског стуба и дубоко уздахну. Пре недељу дана, кад се увечевраћао из шетње, на томе истом месту стигла га је његова бившасобарица Агнија и љутито му рекла:

— А, чекај само! Тако ћу ти запаприти чорбу да ћеш упамтити какосе упропашћују невине девојке! И дете ћу ти пред кућу оставити, и судућу тужити, и жени твојој све испричати...


6/240

5

И затражи да на њено име уложи у банку пет хиљада рубаља.Мигујев се сети тога, уздахну још једnom, искрено пребаци себи за

тренутни занос који му је донео толико брига и мука.Кад је дошао до своје виле, Мигујев седе у кућни трем да се одмо-

ри. Било је тачно десет часова, и иза облака је извиривао крајичак

месеца. На улици и поред виле није било nи живе душе: старијистановници већ су полегали, а младеж се шетала и забављала ушуми.

Тражећи по џеповима шибицу да запали цигарету, Мигујев закачилактом нешто мекано. Немајући друга посла, он погледа под својдесни лакат и лице му се изненада тако страшно искриви као да јеугледао змију.

У трему, крај самих врата, лежао је некакав завежљај. Нешто дугу-љасто било је умотано у нешто, судећи по пипању, налик на јорганче.

Мигујев завуче руку и осети нешто топло и влажно. Ужаснут, скочи наноге, ооврну се око себе као злочинац који се спрема да побегне одстраже...

„Донела ми га, значи!" процеди пакосно кроз зубе, стежући песнице.„Ево га где лежи лежи копиле! Ох, господе!"

Од страха, љутине и стида он сав претрну Шта сад да ради? Штали ће му рећи жена ако дозна? Шта ли ће рећи колете? Његовопревасходство ће га сад, сигурно, потапшати по трбуху, прснуће у смехи рећи: „Честитам... Хе-хе-хе... Стара пањина, па ипак гори... баш сте

мангуп, Семјоне Ерастовичу!"Цео заселак — летовалиште дознаће сад његову тајну, и, не лези

враже, честите мајке неће га више пустити у своју кућу. О ванбрачнојдеци пишу у свим новинама, и тако ће скромно име Мигујева да сепрочује у целој Русији...

Средњи прозор његове вили био је отворен и сасвим се лепо чујекако Ана Филиповна, Мигујевљева жена, поставља сто за вечеру. Удворишту, одмах иза капије, вратар Јермолај тужно је свирао набалалајци... Требало је само да се дете пробуди и заплаче, и тајна би

била откривена.Мигујев осети неодољиву жељу да пожури.„Брже, брже...", мрмљао је. „Овог часа, док нико није видео. Однећу

га куд било и оставити пред туђим вратима..."Мигујев узе у једну руку завежљај и полако, одмереним кораком, да

не би изгледао сумњив, пође улицом...„Невероватно гадан положај", мислио је, настојећи да изгледа рав-

нодушен.„Чиновник осме класе носи бебу улицом! О, господе, ако ме неко ви-

ди и схвати у чему је ствар, пропао сам... Да га оставим пред ова вра-та... Не, не, чекај, овде су прозори отворени и можда неко гледа. Кудаћу га? Аха, ево шта ћу: однећу га у вилу трговца Мелкина.. Трговци су


7/240

6

богат свет и добра срца, можда ће ми још и захвалити и усвојити дете."И Мигујев одлучи да обавезно однесе бебу Мелкину, иако се

трговчева вила налазила у последњој улици насеобине — крај самереке.

„Само да не почне да плаче и да ми не испадне из повоја", мислио

је чиновник . „Е, ово ти је управо оно: најлепша хвала, нисам се надао!Носим под пазухом живо биће, као да је торба. Живо створење с ду-шом, с осећањима као и сви... Ако га однекуд Мелкин усвоји, можда ћеод њега постати неки... може да постане професор универзитета, вој-сковођа, писац... Јер све се дешава на свету. Сад га ја, што, носимиспод пазуха, као неку ништавну ствар, а кроз једно тридест-четрдесетгодина можда ћу морати пред њим да стојим мирно..."

Док је Мигујев пролазио у завом пустом уличицом, поред дугих пло-това утонулих у таму мрачне сенке липа, одједном му се почело

чинити да ради нешто сурово и преступно.„Па ово је доиста подло!" мислио је. „Тако подло да се нешто одвра-

тиије ни замислити не може... Ето, зашто ми сад ову јадну бебу бацамос једиог кућног прага на други? Зар је она крива што се родила? И как -во је она нама зло учинило? Ваш смо ниткови!...

Волимо да се милујемо с девојкама, а после испаштају овако не-вина деца... Јер треба се само удубити у сву ту музику! Ја сам грешно,а ово јадно дете чека горка судбина... Ја ћу га подметнути Мелкину, аМелкии ће га послати у сиротиште, а тамо је све туђин, касарнски

живот... Ни нежности, ни љубави, нити да га неко мало помилује...Даће га после у шустере, научиће да пије, да псује, цркаваће од глади.У промашене, а он је ипак син чиновника осме класе, племеиитекрви... Он је моје тело и моја крв..."

Мигујев изаће из сенке липа на пут обасјан месечином, отворималко завежљај и погледа детенце.

— Опавај — прошапута он. — Вида ти, има косић, мангупчић мали,малко повијен, прави очев!... Спава и не зна да га посматра рођенињегов отац...

Ово ти је драма, брате!... Али шта можемо... Извини... Опрости,сине... Тако ти је, значи суђено.

Чиновник поче да трепће очима и осети да му нешто низ образе ми -ли, као нени мрави... Он зави дете, узе га под пазухо и пође даље.Целог пута, до саме Мелкинове виле, у глави су му се ројиласоцијална питања, а душу му је гризла савест.

„Да сам ја неки частан и поштен човек ", мислио је, „пљунуо бих наове, пошао бих с овим дететом мојој Ани Филиповној, клекнуо предњом и рекао јој:.Опрости ми! 3грешно сам! Ради са мном шта хоћеш,

али зашто да упрапашћујемо ово невино дете? Дечице и тако немамо,и дај да га узмемо под своје, да га подигнемо и васпитамо! Она је до-бра жена, пристала би... и било би тада моје дете код мене... Ех!"


8/240

7

Приближио се Мелкиновој вили и застао неодлучан... Он замисликако седи код своје куће, у соби чита новине, уз њега се привија дечак кукаста носића и игра се кићаккама његове домаће хаљине. Истовре-мено су му, у уобразиљи, поседале колеге и један другом подмигују, ињегово превасходство се тресе од смеха и тапше га по трбуху... А у

души му се, напоредо са савешћу која га гризе, гнездило и нешто то-пло, нежно и тужно...

Чиновник пажљиво метну бебу на степениште терасе и одмахну ру-ком. И опет по његовом лицу, одозго до доле, као да почеше милитимрави...

„Опрости, синко, мани ниткову!" промрмља он. „Немој да меспомињеш по злу!"

Он крочи корак назад, али се одмах одлучно накашља и рече:„Ех, шта буде, нека буде! На све предрасуде ћу да пљунем! Узећу ја

оно дете, а људи нека причају шта хоће!"Мигујев узе бебу и брзо пође назад.„Нека причају шта хоће", мислио је. „Одох Ја сад одмах, клекнућу и

рећи:, Ана Филиповна'... она је добра жена, разумеће... Па ћемо га леповаспитати... Ако је мушко, даћемо му име Владимир, ако је девојчица,онда Ана... Бар ћемо имати под старе дане утеху..."

И он учини тако како беше одлучио. Плачући, обамирући од страхаи стида, пун наде и неодређеног усхићења, он уђе у своју вилу, упутисе жени и клекну пред њом на колена...

— Ана Филиловна! — рече јецајући и стављајући бебу на под. — Некажњавај, него ме саслушај... Сагрешио сам! Ово је моје дете... Ти сесећаш Агњушке, па ето... нечастиви ме је на грех навео...

Па као ван себе од стида и страха, не чекајући одговор, скочи и, каода га је неко ипшбао, побеже напоље...

„Ту ћу остати у дворишту док ме не позове", помисли. „Да је пустимда се прибере и размисли."

Вратар Јермолај с балалајком прође поред њега, погледа га ислеже раменима... Тренутак касније опет прође поред њега и опет

слеже раменима.— Види ти чуда, молим те — промрмља он смешећи се. — Малочас

је ту долазила, Семјоне Ерастичу, праља Аксиња. Оставила, будала,дете напољу у трему, и док је ту код мене седела, неко узео и однео јојдете... Ето ти чуда!

— Шта? Шта кажеш? — викну из свег гласа Мигујев. Јермолај јесхватио господинову љутњу на свој начин — почеша се по потиљку иуздахну.

— Извините, Семјоне Ерастичу — рече. — Али садек је време лето-

вања... Брез тога се не може... То јест брез женских...И кад погледа у избуљене, љутито зачуђене очи господинове, он секао кривац накашља и настави:


9/240

8

— Оно, разуме се, није ред, ал' шта да радим... Ви сте забранилида се у кућу пуштају туђе женске, то је истина, ал' ди да нађем своју?Пре, док је код нас била Агњушка, нисам пуштао туђе, пошто... смоимали своју, а садек , и сами видите... брез туђих се не може... А док јету била Агњушка, што јесте... јесте, нереда није било, зато...

— Марш одавде, хуљо једна! — викну на њега Мигујев и љутито за-лупа ногом и пође назад у собу.

Зачуђена и љута, Ана Филиповна је седела на оном истом месту, иније скидала уплакани поглед с детета...

— Де, де... — промрмља бледи Мигујев, и осмех му искриви усне.— Ја сам се само шалио... То није моје, «его... праље Аксиње. Ја... јасам се шалио... Однеси га вратару.

КОД СУПРУГЕ ПРЕДВОДНИКА ПЛЕМСТВА (3)

Првог фебруара сваке године, на дан Св. мученика Трифона, наимању удовице бившег среског предводника племства ТрифонаЉвовича Завзјатова бива необично живо. Тога дана удовица предвод-ника племства Љубов Петровна даје умрлом имењаку парастос, а по-сле парастоса служи захвални молебан Господу богу. На парастос до-лази читав срез. Ту можете видети садашњег предводника племстваХрумова, председника земске управе Марфуткина, обазвезног чланаПотрашкова, обојицу среских мировних судија, среског шефа полиције,два комесара полиције, земског лекара Дворњзгина, који мирише на јо-

доформ, све спахије, велике и мале, и друге. Укупно се окупи око педе-сетак људи.

Око 12 сати пре подне гости, издуживши лица, долазе из свих собау салон. На поду су теписи, и кораци су бешумни, али свечана приликанагони да се инстинктивно иде на прстима и балансира при ходу ру-кама. У салону је већ све готово. Отац Јевмениј, омален старчић, у ви-сокој, олињалој камилавци, облачи црну мантију. Ђакон Конкордијев,црвен као рак , и већ у одори, бешумно листа требник и ставља у његакомадић хартије. Крај врата која воде у хол, црмвењак Лука,

напућивши широко образе и избечивши очи, распаљује кандило. Са-лон се постелено пуни сивкастим, прозрачним димом и мирисом та-мјана. Народни учитељ Геликонски, млад човек , у новом, врећастомреденготу и с великим бубуљицама на уплашеном лицу, разноси напослужавнику од алпака свеће. Домаћица Љубов Петровна стоји на-пред поред сточића с кољивом и благовремено приноси лицумарамицу. Наоколо је тишина, ту и тамо прекидана уздисима. Лицасвих су напета, свечана...

Парастос почиње. Из кандила струји плави дим и поиграна на ко-

сом сунчевом зраку, упаљене свеће слабо пуцкетају. Певање, испрваоштро и заглупшо, убрзо, када се појци постепено привикну наакустичке услове собе, постаје тихо, хармонично... Мотиви су све


10/240

9

тужнији, сетнији... Гости се доступно управљају према меланхоличномштимунгу и постају замишљени. Кроз њихове главе пролазе мисли ократкотрајности човечијег живота, о смртности, људској сујети...Присећају се покојног Завзјатова, гојазног, црвеног лица, који је над-ушак испијао боцу шампањца и челом разбијао огледала. А када пева-

ју „са свјатими упокој" и чују се јецаји домаћице, гости почињу сетно дасе премештају с ноге на ногу. Осећајнији почињу да се чешкају по вра-ту и око капака. Председник земске управе Марфуткин, желећи дапригуши непријатно осећање, нагиње се к уху шефа полиције ишапуће:

— Синоћ сам био «код Ивана Фјодорича... С Петром Петровичемпокупили смо све штихове без адута... Богами... Олга Андрејевна сетолико разгневила да јој је вештачки зуб испао из уста.

Али већ се пева „вечнаја памјат". Геликонски с поштосвањем прику-

пља свеће и парастос се завршава. За њим следи краткотрајна журба,промена мантија и молебан. После молебна, док се отац Јевмениј пре-одева, гости трљају руке и кашљу, а домаћица прича о доброти покој-ног Трифона Љвовича.

— Молим вас, господо, да презалогајите! — завршава она својупричу, уздишући.

Гости, настајећи да се не гурају и не стају један другом на ноге, журе у трпезарију... Овде их очекује доручак . Овај доручак је до те ме-ре богат да ђакон Конкордијев сваке године, чим га утледа, сматра сво-

јом дужношћу да рашири руке, заврти од чуђења главом и каже:— Неприродно! То, оче Јевменије, није толико налик на људску

храну колико на жртве које се приносе боговима.Доручак је одиста необичан. На столу се налазило ове што је само

фауна и флора могла дати, неприродно је било у њему искључиво јед-но: на столу је било свега осим... алкохолних нића. Љубов Петровна сезарекла да у кући не држи карте и алко-холна пића — две ствари којесу стале главе њеног мужа. И на столу стоје само боце са сирћетом изејтином, као за подсмех и казну онима који доручкују, листом тешке

пијанице и испичутуре.— Једите, господо! — нуди жена предводника племства. — Само

извините, немам вотке... Не држим...Гости прилазе столу и неодлучно се прихватају пите. Али јело не по-

лази од руке. У набадању виљушкама, у резању, у жвакању опажаласе леност, апатија... Очито да је нешто недостајало.

— Осећам као да сам нешто изгубио... — шапуће један мировни су-дија другом. — Такав сам осећај имао када ми је жена побегла синжењером... Не могу да једем!

Марфуткин је игре него што је почео да једе дуга претурао по џепо-вима и тражио марамицу.— Ма марамица ми је у бунди! А ја је тражим — присећа се гласно


11/240

10

и одлази у хол, где су биле обешене бунде.Из хола се враћа са сентименталним очима и намах се с великим

апетитом прихвата пите.— Шта је, биће да је огавно јести суву храну? — шапуће он оцу Јев-

менију. — Иди, оче, у хол, тамо у бунди имам боцу... Само пази, што

опрезније, немој да звецкаш боцом!Отац Јевмениј се присећа да мора да нареди нешто Луки и ситним

корацима одлази у хол.— Оче! Две речи... у поверењу! — сустиже га Дворњагин.— Какву сам бунду купио, господо, сасвим случајно! — хвалише се

Хрумов. — Вреди хиљаду, а ја сам дао... нећете поверовати... двестапедесет само!

У свако друго време гости би примили ову вест равнодушно, алисада изражавају дивљење и не верују. На крају крајева, сви заједно

грабе у ход да виде бунду и гледају ове дотле док докторов Микешкане изнесе кришом из хола пет празних боца... Када служе раскувану је-сетру, Марфутник се присећа да је заборавио табакеру у саоницама, иодлази у коњушницу. Да му самом не би било досадно да иде, води сасобом ђакона, који уз пут треба да погледа коња...

Навече истог дана Љубов Петровна седи у кабинету и пише старојпетербуршкој пријатељици писмо:

„Данас, по угледу иа минуле године — пише она, између осталог —давала сам парастос покојнику. На парастосу су били сви моји суседи.

Људи груби, прости, али каква срца! Угостила сам их изврсно, али, на-равне, као и ранијих година, жестоких пића — ни капи. Од како је онумро од неумерености, заклела сам се да пропагирам у нашем срезутрезвеност и да тиме покупим његове грехе. Проповед трезвеностипочела сам од своје куће. Отац Јевмениј је одушевљен мојим настоја-њем и помаже ми и речју и делом. Ах, ma chere1, када би ти знала какоме воле моји медведи! Председник земске управе Марфуткин последаручка пао је ничице мојој руци, дуго је држао на својим уснама и,смешно замахнувши главом заплакао: много осећања, али недостају

речи! Отац Јевмениј, тај необични старчић, сео је уза ме и, гледајућиме сузних очију, блебетао дуго нешто, као дете. Ја нисам разумела ње-гове речи, али знам да схватим искрено осећање. Шеф полиције, тајлепи мушкарац, о коме сам ти писала, клекао је преда ме, хтео је дапрочита властите стихове (он је овде песник ), али... није имао снаге...повео се и пао... Горостас је добио хистрични напад... Можеш замис-лити моје узбуђење! Али није, ипак , прошло без непријатности. Јаднипредседних мировног збора Алаликин, човек гојазан и апоплектичан,осетио се лоше и прележао на отоману у бесвесном стању два сата .

Морали смо га поливати водом... Хвала доктору Дворњагину: донео је

1 Драга моја


12/240

11

из овоје апотеке боцу коњака и наквасио му слепоочнице, што је ово-ме брзо вратило свеет и одвезли су га..."

ДРАМА У ЛОВУ (4)

( Истинит догађај )

Једног априлског поподнева 1880. године у мој кабинет уђе чувар Андреј и тајанствено ме обавести да је у редакцију дошао некакав го-сподин и да упорно тражи састанак с уредником.

— Мора да је неки чиновник — додаде Андреј — има кокарду...— Замоли га да дође други пут — рекох. — Данас сам заузет. Реци

да уредник прима само суботом.— Он је прекјуче долазио, тражио вас. Каже: важна ствар. Моли и

само што не плаче. У суботу, каже, не може, није Слободан... Наређује-

те ли да га примимо?Уздахнуо сам, оставио перо и припремио се да дочекам господина

са кокардом. Писци почетнини и уопште људи који нису посвећени уредакцијске тајне, које при помену речи „редакција" обузима узвишенадрхтавица, дуго се двоуме и дуто оклевају. Они се, после уредниковог„молим", дуго искашљавају, дуго ушмркују, полако отварају врата, јошполаганије улазе и за то им треба много времена. А господин са кокар-дом није ни помислио да оклева. За Андрејем се врата нису ни затво-рила, а ја сам у свои кабинету угледао високог мушкарца широких ра-

мена, који је у једној руци држао замотуљак хартије, а у другој качкетса кокардом.Човек који се на такав начин састао са ином, игра у мојој приповеци

врло важну улогу. Потребно је да опишем његову спољашњост.Он је, како сам већ рекао, висок , широких рамена и набијен као до-

бар теглећи коњ. Цело његово тело одише здрављем и шагом. Лицерумено, руке велике, груди широке, мишићаве, коса густа као у здравогмомка. Има близу четрдесет година. Одевен је с укусом и по послед-њој моди у ново, недавно сашивено одело. На грудима велики златни

ланац са медаљоном, на малом прсту светлуца, као сићушне сјајнезвездице, бриљантски прстен. Али најглавније од свега и нарочитоважно за сваког значајног хероја романа или приповетке, он је нео-бично леп. Нисам жена и нисам уметник . Мало се разумем у мушку ле-поту, али је господин са кокардом својом спољашњошћу направио намене утисак . Његово велико, мишићаво лице остало је заувек у момсећању. На том лицу видећете прави грчки орловски нос, танке усне идобре плаве очи, из којих избија доброта, и још нешто што је тешко из-разити. То „нешто" може се приметити у очима малих животиња кад сутужне или болесне. Нешто молећиво, детиње, што трпи без роптања...Лукави и веома паметни људи немају такве очи.

Из целог лица, стога, зрачи простодупшост, широка, једноставна


13/240

12

природа, истина... Ако није лаж да је лице от ледало душе, првог данакад сам се састао са господином са кокардом, могао бих дати часнуреч да он не уме да лаже. Смео бих, чак , да се кладам.

Да ли бих опкладу добио или не бих, читалиц ће даље видети.Кестењаста коса и брада, густа и мека као овила. Кажу да је мека

коса знак меке, нежне, „свилене" душе... Преступници и зли и тврдо-глави карактери имају, У највише случајева, оштру косу. Да ли је тоистина или није, читалац ће опет даље видети... Ни израз лица «ибрада — ништа није тако меко ни нежно код господина са кокардомкао покрети његовог великог, тешког тела. Из тих покрета избијају вас-питање, лакоћа, грациозност и чак — опростите на изразу — некаква женственост. Није потребно много напора мом хероју да савијепотковицу или да у шаци згњечи кутију сардина, а ипак ни један његовпокрет не одаје његову физичку снагу кваку или капу он хвата као леп-

тира: нежно обазриво, лако додирујући прстима. Кораци су му не чујни,стисак руке слаб. Гледајући га, заборављаш да је он снажан као Голи- јат, да једном руком може да подите оно што не може да подигне петредакцијсних Андрија. Гледајући његове лаке покрете не верујеш да јеон јак и тежак . Спенсер2 би могао да га назове примеромграциозности.

Ушавши у мој кабинет, он се збуни. Његову нежну, осетљиву при-роду вероватно је шокирао мој намрштен, незадовољан изглед.

— Извините, молим вас! — почео је меким, пуним баритоном. —

Упадам код вас у незгодан час и приморавам вас да због мене правитеизузетак . Ви сте толико заузети! Али видите ли у чему је ствар, госпо-дине уредниче: ја сутра путујем у Одесу по једној врло важној ствари...Кад бих имао могућности да одложим тај пут до суботе, верујте ми, небих вас молио да због мене правите изнимку. Ја поштујем правилазбог тога што волим ред...

„А, ипак , како много прича!" помислио сам и пружио руку за пером,стављајући му тиме до знања да немам времена. (Ужасно су ми тададојадили посетиоци!)

— Одузећу вам само једну минуту! — настављао је мој херој изви-њавајућим гласом. — Али пре свега дозволите да се представим. Суд-ски приправиик Иван Петрович Камишев, бивши судски иследник ...Писцима немам част да припадам, па ипак сам дошао к вама са чистосписатељским намерама Пред вама стоји човек који жели да упадне упочетнике, без обзира на овојих готово четрдесет година. Али бољеикад него никад.

— Драго ми је... Шта могу да учиним? Човек који је желео да упаднемеђу почетнике сео је и наставио, гледајући у пои својим молећивим

очима.

2 Херберт Спенсер (1820-1903), енглеош филозоф, биолог, психолог


14/240

13

— Донео сам вам малу приповетку коју бих желео да штампам у ва -шим новинама. Отворено ћу вам рећи, господине уредниче: написаосам ја своју приповетку не збот списатељоке славе и због слаткихприча... За те лепе ствари већ сам остарео. Полазим ауторским путем једноставно из трговинских побуда... Хтео бих да зарадим... Ја сада ко-

начно немам никаквог посла. Био сам, знате, судски иследник у срезу,радио сам нешто више од пет година, али нити сам капитал стекао ни-ти сам невиност сачувао...

Камишев подиже на мене поглед својих добрих очију и тихо !сеосмехну.

— Досадна служба... Служио сам, служио, махнуо руком и све напу-стио. Службу сад немам, готово немам шта да једем... И кад бисте ви,занемарујући вредности, штампали моју приповетку, онда бисте миучинили више него милост... Ви ћете ми помоћи... Новине вису мило-

срдна установа ни прихватилиште... Ја то знам, али... будите добри...„Лажеш!" помислио сам.Медаљон и прстен на малом прсту одударали су од писања ради

хоре хлеба, а и преко Камишевљева лица промакла је једва приметнасенка, коју може да запази само искусно око и која може да се приметисамо на лицу људи који ретко лажу.

— Какав је сиже ваше приповетке? — упитао сам.— Сиже... Како да вам кажем? Сиже није нов... Љубав, убиство...

кад прочитате, видећете... „Из бележнице судоког иследника..."

Ситурно сам се намрштио, јер Камишев збуњено поче да жмирка,трже се и рече брзо:

— Моја приповетка је написана по шаблону бивших судских ислед-ника, али... наћи ћете у њој стварност, истину... Све оно што је у њојописано, од корице до корице одиграло се пред мојим очима... Био сами очевидац и учесник .

— Ствар није у истиности... Није безусловно потребно видети да бисе нешто описало. То није важно. Ствар је у томе да је јадна наша пу-блика давно окренула леђа Габорију и Шкљаревском.3 Њој су већ доја-

дила сва та тајанствена убиства лукаве мреже агената и необичнасналажљивост иследника. Публика је, разуме се, разноврсна, али јаговорим о публици која чита наше новине. Какав је наслов ваше припа-ветке?

— Драма у лову.— Хм... Неозбиљно, знате... А и отворено да вам кажем код мене се

нагомилала толика хрпа материјала да уоpште немам могућности дапримам нове ствари, чак ако имају и несумњиву вредност.

— Али мој рукопис примите, молим вас... Кажете да је неозбиљан,

3 Еmile Gaboriau (1833—1874), франц. гокац ттуларних криминалиих романа.Шкљаревски (1837—1883) писац криминалних приповедака.


15/240

14

али... тешко је оценити ствар пре него што је видите... И зар не можетепретпоставити да и судски иследници могу да пишу озбиљно?

Све је то Камишев рекао замуцкујући, вртећи међу Прстима оловкуи гледајући у своје ноге. Завршио је тиме што се веома збунио и за-трептао очима. Било ми га је жао.

— Добро, оставите — рекао сам. — Само вам не обећавам да ћувашу приповетку брзо прочитати. Мораћете да причекате...

— Дуго?— Не знам... Навратите тако... за два, за три месеца...— Подуго... Али несмем да наваљујем... Нека буде како ви мислите.Камишев устаде и узе качнет.— Хвала на аудијенцији — рече. — Идем сад кући и живећу у нади.

Три месеца наде! Сигурно сам вам већ досадно. Имам част да вас по-здравим!

— Дозволите само једну реч — рекох листајући његову дебелу све-ску исписану ситним рукописом. — Ви пишете у првом лицу... Ви сте,дакле, судски иследник ?

— Да, али под другим презименом. Моја улога у тој приповеци је по-мало скандалозна... Незгодно је под својим презименом... Значи, затри месеца?

— Да, молим, не пре...— Остајте у здрављу!Бивши судски иследник се отмене поклони, опрезно дохвати кваку и

нестаде, оставивши на мом столу своје дело. Узех свеску и ставих је уфиоку.

Приповетка лепотана Камишева киселила се у мом столу двамесеца. Једном, одлазећи из редакције на село, сетих се и узех је.

Седећи у вагону, отворих свеску и почех да читам из средине. Сре-дина ме заинтерсовала. Тога дана до вечера, мада нисам имао сло-бодног времена, прочитао сам целу приповетку, од почетка доречи,,крај", која је била написана развученим рукописом. У ноћи сам још једном прочитао ту приповетку, а у зору сам ходао тамо-амо по те-

раси и трљао слепоочнице као да сам желео да из главе избијем нову,мучну мисао, која ме од једном обузела... А мисао је била стварномучна, неподношљиво оштра... Чинило ми се да сам ја, а не судскииследник , још мање психолог поротник , открио страншу тајну једногчовека, тајну која ме се није ни најмање тицала... Ходао сам по терасии уверавао себе да не верујем свои открићу.

Камишевљева приповетка није изашла у нашим новинама из разло-га које сам изнео на крају свог разговора са читаоцем. Са читаоцем ћусе срести још једном. Сада пак , растајући се надуго с њим, предлажем

му да прочита Камишевљеву приповетку.Ова приповетка се не разликује од других. У њој има много прео-пширности, много рогобатности... Писац болује од ефеката и звучних


16/240

15

фраза. Вида се да пише први пут у животу, ненавикнутом и невештомруком... Па ипак , његова се приповетка лако чита. Фабула постоји, сми-сао такође и, што је највазшије, она је оригиналка, врлохарактеристична и таква да се може назвати sui generis4! Има она и не-какве литерарне вредности. Треба је прочитати... Ево је.

ДРАМА У ЛОВУ

Из бележнице судског иследника

ГЛАВА I

— Муж убио своју жену! Ох, што сте глупи! Дајте ми, најзад,шећера!

Тај узвик ме разбудио. Протегао сам се и осетио у свим зглобовима

тежину, немоћ... Може човеку да утрне рука или нога, али тада ми сечинило да ми је утрнуло читаво тело, од главе до пете. Не одмара, већумара сан после ручка у загушљивом, сувом ваздуху, уз зујање мува икомараца. Бунован и обливен знојем, устао сам и пошао прозору. Било је шест часова по подне. Сунце је било још високо и пекло истом сна-гом као и пре три сата. До заласка и хладовине било је још далеко.

— Муж убио жену!— Престани да лупеташ. Иване Демјаничу! — рекох, ударивши лако

по носу Ивана Демјанича. — Мужеви убијају жене само у романима, па

још у тропским крајевима, где кипте афричке страсти, голубе. Нама једоста и таквих грозота као што су крађе са провалом или скривањемпод туђим именом.

— Крађа са провалом... — процеди кроза свој криви нос ИванДемјанич. — Ох, што сте глупи!

— Шта ћеш, голубе? Шта смо ми, људи, криви што је наш мозак ограничен? Уосталом, Иване Демјаничу, није грех бити будала на овак -вој врућини. Ти си ми баш наметан, али и твој је мозак омекшао и оглу-павио на овој прилепи.

Мога папатаја не зову папигом нити било каквим другим птичијимименом, већ Иваном Демјаничем. То је име добио сасвим случајно. Је-данпут мој слуга Поликарп, чистећи његов кавез, изненада је открио тобез чега би моју благородну птицу и до сада ословљавали папигом...Ленштини одједном, из чиста мира, пала је на памет мисао да нос мо-га папагаја веома личи иа нос нашег сеоског трговца Ивана Демјанича,и од тада папагају је заувек остало име и презиме дугоносог дућанџије.Због срећне Поликарпове руке и цело село је крстило моју ретку птицуИваном Демјаничем. По Поликарповој вољи птица је ушла међу људе,

а трговац је изгубио свој прави назив: он ће до краја живота фигурира-

4 Својеврстан


17/240


18/240

17

без њега смо мирно проживели, а сад ће опет свињац у срезу да на-прави. Опет од срамоте жив да не останеш.

— Ћути, тебе нико ништа не пита!— Мене не треба ни да пита... Сам ћу да кажем. Опет ћете од њега

мртви пијани долазити и у језеру се купати потпуно обучени... А после

чисти. Ни за три дана не можеш да очистиш!— Шта ради сад гроф? — запитао сам мужика.— Изволели су да седну за ручак кад су мене к вама послали... До

ручка су ловили рибу у Купалишту. — Шта наређујете да одговорим?Отворио сам писмо и у њему прочитао следеће: „Мили мој Лекок !6

Ако си још жив и здрав и ако још ниси заборавио свог испичутуру при- јатеља, овда, ни минуту не оклевај, облачи одело и јури к мели. Допу-товао сам тек прошле ноћи, али већ умирем од досаде. Нестрпљење скојим те очекујем не зна за границе. Хтео сам да дођем по тебе и да те

одведем у своју јазбину, али је жега укочила све моје зглобове. Седимна једном месту и хладим се лепезом. Па како ми живиш? Како живитвој препаметни Иван Демјанич? Још ратујеш са својим чистунцем По-ликарпом? Долази брже и причај.

Твој А. К."Није било потребно да гледам потпис да бих у крупном ружном ру-

копису познао пијану руку која ретко пише, руку свог пријатеља грофа Алексеја Карнејева. Краткоћа писма, његова жеља за неким измотава-њем и ведрином потврђивали су да је мој не особито паметни прија-

тељ поцепао много папира док је саставио ово писмо.У писму је недостајала заменица „који" и брижљиво су избегнути

прилози — и једно и друго ретко успева грофу одједном.— Како наређујете да одговорим? — понови мужик .Нисам одмах одговорио на то питање, па сваки солидни човек окле-

вао би на мом месту. Гроф ме волео и најискреније је желео моје при- јатељство, а ја према њему нисам осећао ништа налик на пријатељ-ство, чак га нисам ни волео; због тога би било поштеније директно, јед-ном заувек , одбацити његово пријатељство него ићи к њему и претва-

рати се. Поред тога, отићи грофу значило је још једном утопити се у живот који је мој Поликарп називао „свињцом" и који је до пре две го-дине, ове до грофовог одласка у Петроград, подривао моје снажноздравље и испијао мој мозак . Тај развратни, необични живот, пун ефе-ката и пијаног пировања, није успео да уздрма мој организам, али зато је за мене чула цела губернија... Ја сам популаран...

Разум ми је говорио праву правцату истину, румен стида због не-давне прошлости обливала је моје лице, срце се стезало од страхапри помисли да нећу имати довољно храбрости да одбијем грофу, али

се нисам дуто колебао. Борба није трајала више од минуте.

6 Лекок — детектив, јунак Габориовог романа.


19/240

18

— Поздрави грофа — рекох изасланику — и захвали на сећању...Реци да сам заузет и да... кажи да...

И баш у тренутку кад је са мога језика хтело готово да се отме од-лучно „не", обузе ме мучно осећање... Млади човек , пун живота, снагеи жеља, бачен вољом судбине у сељачку пустињу, био је обрван

осећатем туге, усамљености...Сетио сам се грофовског врта, са раскошном свежом хладовином

оранжерије и полумраком узавих, забачених алеја... Те алеје, зашти-ћене од сунца сводом зелених, испреплетаиих грана старих липа, по-знају ме... Познају оне и жене које су тражиле моју љубав и полумрак ...Сетио сам се раскошне гостинске собе са слатком леношћу њенихсомотских дивана, тешких завеса, ћилима, меких као перје, саленошћу коју тако воле младе, здраве животиње... Пала ми је на паметмоја пијана срећа, која не зна граница у својој ширини, сатанској гор-

дости и презиру према животу. И моје крупно тело, преморено од сна,поново је пожелело кретање...

— Реци да ћу доћи! Мужик се поклони и изађе.— Да сам знао, не бих га пустого, ђавола! — промрљао је Поликарп

брзо и бесмислено прелиставајући књигу.— Остави књигу и хајде оседлај Зорку! — рекох строго. — Брзо!— Брзо... Одмах, него... Трчим... Кад би бар за неким послом ишао,

а не ђаволу рогове ломити!То је било речено полушапатом, али тако да ја чујем. Лакеј, који је

прошаптао дреке речи, испрсио се преда миом и, презриво сеомејуљећи, очекивао заслужену ватру, али сам се ја направио да ни-сам чуо његове речи. Моје ћутање је најбоље и најоштрије оружје уборби са Поликарпом. То презриво пропуштање његових отровнихречи мимо ушију разоружава га и лишава снаге. То, као казна, дејству- је јаче него шамар или бујица псовки... Кад је Поликарп изишао удвориште да оседла Зорку, погледао сам књигу коју је престао дачита... То је био „Греф Монте Кристо", страшни Димин роман... Мојцивилизовани лудак чита све, почев од фирми кафана до књмге Оги-

ста Конта7

, које леже у мом сандуку са другим књигама које самодбацио и које не читам; али из целокупне штампане и писане гомилеон признаје само страшне, онажне романе о важној „господи", о отро-вима и о подземним каналима, остало је крстио,,глупостима". О њего-вом читању мораћу још да говорим, а сад — на коња! После четврт са-та копита моје Зорке већ су дизала прашину путем од села ка грофов-ском имању. Сунце је било близу смираја, али врућина и оморина јошсу се осећале... Прегрејани ваздух био је устајан и сув, без обзира нато што се мој пут пружао обалом огромног језера... Десно сам гледао

водену масу, лево је мој поглед миловао пролећно лишће храстове

7 August Comte (1798—1857), францусви филозоф и социолог


20/240

19

шуме, а у то време су моји образи доживљавали Сахару.„Биће олује!" помислио сам, маштајући о добром, хладном пљуску...Језеро је мирно опавало. Ни једним јединим звуком није поздра-

вљало јурњаву моје Зорке, и само цвркут младе шљуке нарушавао јегробно ћутаље непокретног великана. Сунце се огледало у њему као у

великом огледалу и обасипало сву његову ширину, од мога пута до да-леке обале, заслепљујућом светлошћу. Засењеним очима се чинилода природа добија свеглост не од сунца већ од језера.

Врућина је нагнала у дремеж и богати живот језера и његове зеленеобале... Посакривале се птице, не праћакају се рибе, мирно суочекивали хладовину зрикавци и цврчци. На ове стране пустош. Самопонекад ме моја Зорка уносила у густи облак обалских комараца, а удаљини на језеру једва су се мицала три црна чамчића старца Михеја,нашег рибара, који је у закуп узео цело језеро.

Нисам јахао правом линијом, него унаоколо, како су се простиралеобале округлог језера. Да се путује правом линијом, могуће је самочамцем, а путници по сувом праве велики круг прелазећи осам врста.За све време путовања видео сам, гледајући језеро, супротну обалу,изнад које се белела трака расцветаних трешања; иза трешања се уз-дизала грофовска сушара за снопље, начичкана разнобојним голубо-вима, и белео се мали звоник грофовске цркве. На глинастој обали би-ло је купалиште; на огради су се сушили чаршави. Све сам то видео имени се чинило да ме од мога пријатеља грофа раздваја нека врста,

међутим, да бих дошао до грофовског имања, требало је прећишеснаест врста.

Путем сам размишљао о својим чудним односима са грофом. Зани-мљиво је било да их себи објасним, да их средам, али, на жалост, тообјашњење је остало неостварени задатак . Без обзира на то коликосам мислио, колико сам одлучивао, на крају крајева морао сам да сезадржим на закључку да сам слаб прзнавалац и самог себе и човека.Људа који познају мене и грофа, различито објашњавају наше односе.Ускогруди, који даље не види од свог носа, воле да тврде да чувени

гроф гледа у „бедном и ситном" судском иследнику доброг испичутуруи пришипетљу. Ја, који пишем ове редове, по њиховом схватању, пу-зим и пренемажем се за грофовским столом због мрвица и огризака!По њиховом мишљењу, знатни богаташ, страшило и завист целог с-котсреза био је врло паметан и слободоуман, иначе би била несхватљиваенисходљивост милостива до пријатељства са сиромашним иследни-ком и тај либерализам који је грофа начигаио неосетљивим према мо- јем „ти". А, опет, паметнији људи објашњавају наше блиске односеподударношћу „духовних интереса". Ја и гроф омо вршњаци. Обојица

смо завршили науку на истом универзитету, обојица смо правници иобојица веома мало знамо: ја понешто, а гроф је заборавио и утопио уалкохол све што је некад и знао. Обојица смо горди, и због неких тамо,


21/240

20

само «ама познатих разлога, као дивљаци, клонимо се друштва.Обојица не рачунамо са јавним мнењем (тј. с-ког среза), обојица смонеморални и оба ћемо рђаво завршити. Такви су „духовни интереси"који нас везују. Више ништа од тога не могу да кажу о нашим односимаљуди који нас познају.

Они би, дабоме, рекли кад би знали, како је слаба, мека и поводљи-ва природа мога пријатеља, грофа, и како сам снажан и јак ја. Они бимного рекли кад би знали како ме волео тај слабуњави човек и како јањега нисам волео! Он ми је први понудио пријатељство, и ја сам му пр-ви рекао „ти", али са каквом разликом у тону! Он, обузет добримрасположењем, загрлио ме и понизно ме замолио за пријатељство —а ја, пак , обузет осећањем орезира, гађења, рекао сам му једном:

— Престани да млатиш празну сламу!И то „ти" он је примио као израз пријатељства и почео је да га носи

узвраћајући ми својим поштеним братским „ти"...Да, боље бих и поштеније урадио кад бих окренуо своју Зорку и

вратио се назад Поликарпу и Ивану Демјаничу.Касније сам мислио не једавпут: колико несрећа не бих морао да

поднесем и колико бих добра направио својим ближњима да сам тевечери имао одлучности да се вратим, да се отела моја Зорка и да меоднела што даље од тог страшног великог језера!

Колико мучних успомена не би сад притискивало моју савест и неби нагонило моју руку да оставља перо и да се хвата за главу! Али

нећу много да истрчавам напред, тим пре што ћу још много пута мора-ти да се задржавам на невољама. Сад о веселом...

Моја Зорка ме унела кроз капију грофовског имања. На самој капијиона се спотакла, а ја, пошто ми је спала узенгија, умало се нисам стро-валио на земљу.

— Рђав знак , господине! — довикнуо ми неки мужик који је стајао навратима дугачке грофовске коњушнице.

Верујем у то да човек који падне с коња може да сломи врат, али неверујем у предсказања. Давши узде мужику и тресући корбачем пра-

шину са чизама, пожурио сам у кућу. Нико ме није дочекао. Прозори иврата собе били су широм отворени, али без обзира на то, у ваздуху јелебдео тежак , чудан мирис. Била је то мешавина мириса старих,напуштених просторија и пријатних, али оштрих наркотичних мирисабиљака, недавно донесених из оранжерије у собу... У сали, на диванупресвученом светлоплавом свилом лежала су два изгужвана јастука,испред дивана, на округлом сточићу, угледао сам чашу са неколико ка-пи течности, од које се ширио мирис јаког ришког балзама. Све је тоговорило да је дом настањен, али ја, обишавши свих једанаест соба,

нисам нашао ни живе душе. У кући је царовала иста празнина као иоко језера...Из такозване сале мозаика водила су у башту велика стаклена вра-


22/240

21

та. Отворио сам их са треском и низ мермерну терасу спустио се у врт.Ту, пошто сам прошао неколико корака по алеји, срео сам деведесето-годишњу старицу Настасју, некадашњу грофову дадиљу. То је мало,смежурано биће, које је смрт заборавила, са ћелавом главицом и про-дорним очима. Кад гледаш њено лице, и нехотице ти пада на памет на-

зив који су јој дала служичанд: „Сичиха"8... Угледавши ме, задрхтала јеи замало што није испустила чашу са кајмаком коју је држала с обе ру-ке.

— Здраво, Сичиха! — рекох ја. Она ме искоса погледа и ћутећи про-ђе мимо мене. Дохватих је за раме...

— Не бој се, лудо... Где је гроф? Старица је показала на своје уши.— Ти си глува? Јеси ли давно оглувела?Без обзира на овоје многе године, старица изванредно чује и види,

али не сматра сувишним да клевета своја чула... Припретио сам јој пр-

стом и отишао.Учинивши још неколико корака, чуо сам гласове, а нешто мало ка-

сније угледах и Људе. На месту где се алеја проширивала у платфор-му окружену гвозденим клупама, у сенци високих белих багремова ста- јао је сто на коме је блистао самовар. Око стола су разговарали. Ла-тано сам пришао пољанчету и, сакривши се иза жбуна јоргована,почео сам да очима тражим грофа.

Мој пријатељ гроф Карнејев седео ја на столици за склалање и пиочај. На њему је био шарени огртач, у коме сам га видео пре две го-

дине, и сламни шешир. Лице забринуто, сређено, збијено у боре, такода би човек који та не познаје могао помислити да га у том тренуткумучи озбиљна мисао, брига... По спољашњости гроф се ни најмањеније променио од нашег растанка пре две године. Исто мало, мршавотело, слабо и млитаво као тело прдавца. Иста уска, јектичава рамена смалом риђом главом. Носић као и раније црвенкаст, образи, као и предве године, висе као крпе. На лицу ничег смелог, јаког, мушког... Све јеслабо, апатично, млитаво. Импозантни су само велики, обешени бр-кови. Мом пријатељу неко је рекао да му приличе други бркови. Он је

поверовао, и сад св�

anton pavlovic cehov - sabrana dela (knjiga 2).pdf

Documents